О књизи: 1937 / Н.И. КОНРАД: ПРЕДАВАЊА О ИСТОРИЈИ ЈАПАНА. АНТИЧКА ИСТОРИЈА (ОД СТАРИКЕ ДО ТАЈКОВСКОГ ПУТА, 645) КОНРАД, НИКОЛАЈ ИОСИФОВИЋ (1891–1970), руски оријенталиста, историчар светске културе. Рођен у Риги 1 (13. марта) 1891. 1912. дипломирао је на Универзитету у Санкт Петербургу; 1914–1917 усавршавао се у Јапану. 1920–1922, ректор Орилског универзитета. 1922–1938 предавао је на Петроградском/Лењинградском универзитету и Лењинградском институту живих оријенталних језика, од 1926. као професор. 1930–1938 – шеф јапанске канцеларије у Институту за оријенталистику Академије наука СССР. Ухапшен је 1938. (пуштен 1941). 1941–1949 био је шеф јапанског одељења Московског института за оријенталистику, од 1943. до краја живота – у Институту за оријенталистику Академије наука СССР у Москви. Од 1958. академик Академије наука СССР-а. Конрад је умро у Москви 30. септембра 1970. Конрад, оснивач школе домаћих јапанских студија, обучавао је велики број ученика. Публикације 1910–1930-их посвећене су различитим областима јапанских студија: култури, књижевности, позоришту, језику, историји. Преводио је јапанске књижевне споменике (Исе-моногатари и др.), древне кинеске војне расправе Сун Цуа и Ву Цуа. Током 1950-1960-их објавио је публикације о општим проблемима светске културе и историје, од којих је већина уврштена у књигу Запад и Исток (1966; 2. изд. 1972). Предложио концепт „источне ренесансе“, популаран међу совјетским научницима из хуманистичких наука 1950-1970-их.